SMUCAM se onim istim pariskim parkom u kome iz retroaktivnog pogleda Čarlsa Bukovskog ispadaju identične žene-lale od hartije i kartonska deca-kukureci.
Parižani su i dalje, na prvi pogled, bezizražajni, neosetljivi i bezosećajni, hladni, distancirani, nezainteresovani i indolentni, uzdržani, flegmatični i bezbojni. Vidljiva osećanja ubijaju, u pasja vremena.
I dalje na uzici zatežu kerove, sede prašnjavih đonova na klupi, usamljeni su i jednako ispunjeni strahom. I dalje strahuju iz navike. I dalje su to ista ona lica, ali to nisu više oni isti strahovi.
Samoća danas nije razlog za zebnju. Ona je lek. Onda na ramenu ne čujete tuđi plač, već sa sobom samo nosite sopstvenu tišinu. Ionako već dobro znaju da će sami ostariti.
U opštem otopljavanju, dobro je kad je hladno.
Pariska papirna ruža danas strahuje od demonstracije pogrešne strogosti i lažnog stila.
Strepi da neće moći da preskoči dugačka ispružena stopala u podzemnoj železnici, razapeta između dva sedišta.
Pribojava se glasne muzike iz tuđih slušalica.
Boji se da će Šarl Aznavur posthumno postati stranac.
Da će joj deca slaviti rođendan u restoranu brze hrane.
Da neće imati posao od prvog.
Da neće uspeti sledeća šezdeset osma.
Da će eksplodirati još jedna bomba. Više se ne puca po kejovima.
Uplašena je kako će izledati ovaj svet posle budućeg velikog i obaveznog buuum!
Strah je kome će pripasti deca posle isto tako obaveznog razvoda.
Ali, bodlje joj nisu otupele. Nije uplašena da kaže šta misli. Mada joj to ništa ne vredi.
I Bukovski bi imao sasvim nove strahove.
Ne bi više mogao da puši u televizijskom studiju.
Da prazni flaše pred kamerama, i da pritom još ima dobar intervju.
Da nekažnjeno u studiju gleda pod tuđu suknju i obznanjuje svoje seksualne perverzije.
Da s glavom na ramenima vadi nož na obezbeđenje.
Da na povratku u avion unese pljosku.
Da piše šta oseća i živi od toga.
Ni gordi pariski muškarci više ne tutnje automobilima kao svojim gromoglasnim statusnim simbolima. Automobili Parižana su sve manji, sve češće na tihi, električni pogon. Pa se pariske papirne damice pribojavaju potpune jednakosti jednog te istog pola.
Pariz je dama koja sporo stari. Stare pariske dame i dalje imaju lak na noktima i fino izvučenu obrvu. Iz izloga Šekspirove knjižare posmatraju interventnu brigadu koja hapsi raskrinkanog teroristu ispred Notr Dama i tim istim noktima hvataju dršku porcelanske šoljice iz Limoža, iz navike i ravnodušno ispijajući toplu čokoladu.
Bukovski to, u onom Parizu, nikada nije radio.